Ko ozbiljno želi da se iskaže kao istinski hrišćanin, taj se usmerava na Božje zapovesti i na pouke Isusa, Hrista. On se neće usmeravati prema ljudskim spletkama drugih, koji svojim laskanjem i dodvoravanjem kriju svoju pohlepu i težnju za ugledom i moći. To su ti, koji podmuklo, taktički, svesnim i ciljanim povlasticama podstiču svoje lakeje, a one koji im nisu naklonjeni, potcenjuju, diskriminišu i kleveću.

Ko sledi Isusa Hrista, prepoznaće takve, koji posmatrano u celini, beskrupulozno lažu i kloniće se što dalje od njih. Nažalost, mnogi ljudi su plašljive podmuklice, podređene stavovima crkvenih i svetovnih tirana. Oni se upuštaju u njihove spletke u nadi da će dobiti komadić kolač-magije vlasti. Oni se najponiznije klanjaju, jer po svaku cenu žele da učestvuju u deobi vlasti. Zato izdaju velikog duha jedinstva, a tako isto i ljude oko sebe.

Zašto katolička i luteranska crkva stalno govore o "Božjim tajnama", ili čak propovedaju "Credo quia absurdum" što znači: "Verujem, jer je apsurdno". Svevladajući, večni, nepromenljivi Božji zakon je sve drugo samo ne - apsurdan. On je logika, mudrost, veličina, nenadmašan i genijalan u svojoj jednostavnosti; on je najviša svest, božanska inteligencija, jasnoća, istina – on je apsolutan.

Ako ljudi, istini, koja je Bog, pomešaju neistinu, dakle laž, tada mešavina u sebi, više ne može biti uverljiva i skladna. S pravom sme da se obeleži kao apsurdna.

Ako se dve uzajamno protivrečne izjave spomenu u jednom istom kontekstu, tada samo jedna od njih dveju, može biti istinita i tačna. Tobožnja crkvena nauka tada, međutim, govori o "Božjim tajnama". Bogu Večnom, nisu potrebne tajne, već onima koji se doduše kite tim da su studirali Boga, ali malo znaju o Njemu, poznaju Ga manje od ponekog jednostavnog čoveka iz naroda koji želi da živi bogosvesno i u miru sa svojim bližnjim.

Navodne Božje tajne su posledica otuđenosti ljudskog bića, nesavesnosti onih koji osećaju, misle i smišljaju drugačije, nego što govore i propovedaju, a njihovi postupci odgovaraju mislima Pada.

Božje tajne su crkvene izreke, jer su te institucije izgubile ukupni pregled života.

Budući da je masa ljudi ostala slepa, reč Reinharda Meyja odjekuje u vremenu i prostoru: "… Ministar uzima pod ruku biskupa, pa šapuću: 'Ti ih drži glupima – a siromašnima ću ih držati ja!…"

Institucije crkava koje svojim uticajem vladaju javnim životom i konačno svim državnim telima stvorile su pokvaren medijski aparat kojim spretno vladaju i diriguju u svim područjima života – u politici, privredi, nauci, kulturi …Tako se emituje infiltracija i pojačava negativno energetsko polje indoktrinacije koje se može nazvati "crkveno hrišćanstvo".

Štaviše, crkva govori čak o "pravednom ratu". To znači da svi ljudi i životinje koji umru u odbrambenom ratu, umru s pravom, jer je taj rat po crkvenom nahođenju - pravedan.

Isus Hrist, nije govorio o "pravednom" ratu. On nas je učio da ljubimo svoje neprijatelje, i da činimo dobro onima, koji nas mrze. Svaki rat – bilo protiv ljudi, životinja ili prirode – ima miris smrti. U Zapovestima piše: Ne ubij! Ova je zapovest sveobuhvatna. Ona važi za ljude, životinje, za čitavu Majku Zemlju.

Može se zaista doći do saznanja da svaka nesreća proizlazi iz svešteničke kaste.  Na primer: crkvena ne-sreća naređuje da se životinje posmatraju kao stvorenja bez duše, kao bespravne, podvrgnute brutalnoj crkvenoj veri koja određuje da se one ubijaju ili drže u životinjskom getu, dok ne dorastu za klanje, kako bi ih potom pojeli oni koji su slepo poslušni, crkveni vernici. Mnogi su poljoprivrednici verne crkvene pristalice koje su prema crkvenom običaju pohlepni stručnjaci za usisavanje, usisivači, koji misle samo na svoju korist i usisavaju samo za sebe sve što im služi na korist.

Oni su često ubice prirode i životinja. Bez najmanje griže savesti, iznošenjem gnojiva i uništavajućih hemikalija, seljak godišnje ubija milione malih i sićušnih životinja.  Gospodari ne štede ni drveće, ni grmlje na ivicama svojih polja, koje možda baca na njih neznatnu senku.

Druga vrsta poljoprivrednika su čuvari životinjskih logora. Životinje se drže u životinjskim logorima i hrane tovnom hranom neprilagođenom za datu vrstu koja je domišljato sastavljena zbog zarade, zbog misli da je životinja roba, koju treba dobro prodati za dobrobit kanibalizma.

Rat protiv životinja. Je li taj rat napadački ili odbrambeni rat? U koju kategoriju sveštenički red svrstava taj rat? Uprkos svemu što crkva pridodaje životinjama, one vode finiji način života od ponekog čoveka. One rađaju samo dva, najviše tri puta godišnje.

Osvestimo sebi da svaki dan, ljudi životinjama oduzimaju veoma mnogo zemlje. Sve više ih potiskuju, tako da njihov životni prostor postaje sve manji, njihov prirodni prostor sve uži. Svaki dan se čovek bori protiv majke Zemlje a ona je domovina životinja i biljaka, a posebno domovina ljudi. Kako se ponaša čovek u odnosu na majku Zemlju?

Ratničkim i sebičnim poletom, uz pritisak lova i puške, on tera životinje šuma i polja iz njihovih nasleđenih zavičajnih životnih prostora u prirodan zatvor, on ih ubija, kako bi se suprodstavio "prenaseljenosti". Lovac se oseća kao "Bog"šume. On određuje broj životinja u šumi i polju. On, koji hara u životinjskom zatvoru i iz čijeg se nosa širi zadah smrti, postao je podmukla mašina smrti.

Rat protiv ljudi, rat protiv životinjskog sveta, rat protiv biljnog sveta, rat protiv čitave majke Zemlje – to je misao Pada, razoriti sve što je oblikovan život.